fbpx

Šta žene žele

08.05.2019

Kada je Frojd umro u 83 godini još uvek je ostao zapitan šta zapravo žene žele? Kompletna moja tridesetogodišnja potraga za tajnama ljubavi, patnje, emocija, želja dovela me do rezolutnog odgovora ne samo šta žele nego i gde leži odgovor odnosno rešenje…
Problem ženskih želja i očekivanja nije samo vezan za muškarce nego načelno je problem u “emotivnoj gladi i žedji” koja je pre svega utemeljena u emotivnoj antropocentricnosti. Mi očekujemo od roditelja, dece, prijateljica , muškaraca da odgovore na naše veoma zahtevne emotivne standarde, a to je zapravo suštinski nemoguće!

Tako je nastala floskula “voli sebe” na čijoj apstraktnosti i nejasnići je trebalo da se zakrpe vekovi tyge, razočarenja i slomljenih źenskih iluzija o ljubavi i sreći! Kako to da radiš ,”voliš sebe” – kad tvoj emotivni resurs ostaje žedan i gladan jer ti je potrebna emotivna interakcija, ili što bi Alan Vots genijalno rekao ne možemo da poljubimo svoja sopstvene usne a i kad volimo sebe ugadjamo sebi preko ljubavi za druge stvari od prirode, šopinga, putovanja, masaža hrane… tako da je voljenje sebe često suma upražnjavanja drugih stvari koje volimo….a iskreno – čovek izvan – ne uvek prisutne majčinske instiktivne bezuslovne emotivne posvećenosti, koja je biološki determinisana i svetaca koji su -do visina bezuslovne ljubavi stigli kroz jako mnogo podvizavanja pa na taj način ušli i u novi nivo emotivne nepersonalnosti- ne može se dobiti željeni emotivni odgovor . Pre svega jer je čovek biće koje žudi da bude voljeno, ali de fakto ne zna da voli – to jest nema za to resurs izvan instinktom omedjenog trajanja i intenziteta – održanja vrste i projektovane ženske iluzije o velikoj romantičnoj ljubavi -i tu nastaje problem – jer čežnja za tim da smo voljeni ne jenjava ni posle ispunjenja biološke svrhe zanosa za produženje vrste.

Tu dolazi do dubokog i autentičnog osećaja kosmičke nevoljenosti koja donosi multiplikovane obrasce nerazumevanja koji se samo ponavljaju i prenose sa generacije na generaciju – prevara partnera, hladnoća partnera, nevoljenost od strane roditelja, zapostavljenost i egoizam dece, izdaja i egoizam prijatelja, nove i nove veze kao potraga, frivolnost bližnjih itd itd – suočeni sa duhovnjačkom hipotezom da samo bog može da nas voli kako bi mi to hteli suočavamo se stidljivo sa zaključkom da mi zapravo ne znamo i ne umemo da volimo tako boga , uprkos retkim primerima epifanijskih napada goruće transcedentne ljubavi onih koji su tu potražili savršenu ljubav – sa tog  teodulijskog ideala 21 vek i njegovi nju ejdž gurui svesni ovog istog problema doneli su nam imperativ voljenja sebe – ali uprkos unisonom horskom ponavljanju kako je to esencija svih esencija – koga je to zaista ispunilo izuzev narcisa koji su taj potencijal već imali kroz produženu samozaljubljenost? I šta je onda rešenje?

Šta je odgovor na to centralno pitanje emotivne žedji – na te strašne muke permanentne ljubavne gladi sa kojom se posebno žene suočavaju jer su programirane da je emotivnost centralni deo njihovog bića ,dok je kod muškarca – manje ili više on držan u koordinatama njegove socijalne ambicije i seksualnih nagona- A znamo i da testesteron uništava neurone za emocije i Šta je preostalo ženi koja ne želi da postane “emotivni muškarac” ? Ženi koja nije okrenuta socijalnom merenju i zadovoljavanju nagona ili koja se ne pronalazi u privremenom miru – socijalne sigurnosti i ulozi negovanog seksističkog objekta sa druge strane ??? Šta je sa ženama koje pre i iznad svega zaista žele ljubav? Ne samo emotivnu anesteziju ili jači ili slabiji emotivni narkotik??? Rešenje je pre svega u defokusiranju sa emotivne antropocentričnosti, a to bi značilo pre svega tražiti ljubav tamo gde je zaista ima – u naručju Gaje – y životinjama, biljkama, zvezdama, vodi, zemlji, u obnovljenom kontaktu sa Gajom kao božanskim medijatorom. Rusoov povratak prirodi koji doživljava novovekovni rivajvl nije povratak u primarnu zajednicy – on je pre svega povratak u zagrljaj onih koji umeju da vole… zato većinski neudate, udate, razvedene žene pronalaze potpuniju i ispynjeniju emotivnu vezu sa svojim psom, mačkom, konjem, u svojoj bašti ili u kontaktu sa vodom nego sa svojim muškarcem ili čak gej zamenom. Izlazak iz antropomorfične emotivne adikcije višestruko je oslobadjajući / on nas tera da prekinemo da tražimo vodu u pustinji i medjuljudske tenzije oko nezadovoljenih emocija prebacuje na drugo polje! To je previše za mnoge ljubavi željne duše jer su – programi želja i žudnji, projekcija i očekivanja vezani za antropocentričnu emotivnost prejaki – oni su deo kolektivno nesvesnog – mi smo permanentno bombardovani istim stereotima “snova o sreći” . Pa iako im se neobrazovana svetina smeje nisu blesavi svi ovi milioneri i celebritiji koji idu naokolo i grle drveće! Leže po zemlji i pesku da srede magnetizam, obradjuju bašte – odnedavno je dokazano da je u toj zemlji i prljavštini i neka bakterija koja podiže hormon sreće… sve u svemu pre nego što uspe da ostvari stabilnu i radosnu vezu žena danas očigledno mora deo svojih emotivnih poriva da utoli preko grljenja psa i drveća što se pokazalo mnogo uspešnije od terapija sa psihićem… zato je skidanje sa emotivne antropocentricnosti kao i reprogramiranje destruktivnih bajkovitih programa početak svake uspešne veze sa muškarcem.