fbpx

Moja priča o prevremeno rođenom sinu

16.11.2017

Svim sadašnjim i budućim roditeljima,

Zovem se Marija i majka sam dva deteta, dva sina, Stefana i Andreje. Oduvek sam znala da ću želeti da imam decu kad porastem, a ideja o tome da imam sinove je nekako intuitivno bila usađena u mojoj idiličnoj slici o sebi još od detinjstva. Onaj period kada sve devojke zamišljaju svoje venčanje, haljinu… taj film. Imam sestru koja je mlađa od mene, a i u mojoj porodici preovladava ženski pol. Zbog toga sam ja „odlučila“ da ću da imam sinove kad porastem i kada budem oformila vlastitu porodicu.

Sa mojim prvim sinom, Stefanom, imala sam divnu bremenost, iznošenu punih 40 nedelja, išla sam na posao skoro do samog kraja. Porodila sam se u kliničkoj bolnici „Adžibadem Sistina“ sa carskim rezom zbog fetalnog distresa za vreme porođaja što i nije redak slučaj. Dobro je što se nauka svakodnevno razvija i što eto, postoji alternativan način da se jedna žena porodi.

Roditeljstvo nosi mnoge radosti ali i izazove

Stefan je mene i mog supruga uveo u jednu novu eru. Svakodnevno donosimo veliki broj odluka i kao roditelji imamo obavezu da na nekakav magični način znamo sve i da o svemu imamo oformljeno mišljenje. Koliko je život lep kada je kompleksan i preispunjen najbolje zna da vam kaže „novopečeni“ roditelj. Nije prošlo mnogo, a mi smo već poželeli da naš Stefan dobije društvo. Druga trudnoća se dogodila ubrzo nakon toga i odvijala se kao i prva, školski primer trudnoće kao što kažu doktori. Vest da ću ponovo postati majka još jednog sina me je posebno obradovala, znate kao ona izreka Koelja: „Ako nešto dovoljno snažno želite, čitav univerzum će se potruditi da vam se ta želja ispuni“.

8 nedelja pre kajnjeg terina, Andrej je rešio da dođe na svet

Tako se i dogodilo, ali ranije nego što smo očekivali. Malo ranije nego što je trebalo… 8 nedelja ranije. Bila je zima, sa mnogo virusa i bolesti tog perioda, razbolela sam se i ja i primila sam mnogo lekova, radila sam inhalacije, odmarala sam, uzela sam bolovanje od 2 nedelje, ali ništa nije moglo sprečiti moj predvremeni porođaj. To iskustvo je šok za svaku majku, gorka istina tzv. neuspeha da se iznosi bremenost do kraja. Majka uvek oseća najveću odgovornost (i krivicu) o detetu koje treba doneti na svet. Andrej je rođen hitnim carskim rezom u 32. gestacijskoj nedelji. Kao svaka prevremeno rođena beba, odmah nakon porođaja smestili su ga na odeljenju za neonatalnu intenzivnu negu u inkubatoru. Bio je u dobrom zdravstvenom stanju i disao je samostojno, to su bile prve vesti koje sam dobila dok sam bila na intenzivnoj nezi postoperativno.

Naš prvi susret – radost pomešana sa tugom, strahom i neizvesnošću i mnogo upitnika

Suprug je bio taj koji je prvi video našeg novorođenog sina i kad je prvi put došao da me poseti u sobi pokazao mi je nekoliko fotografija. Bilo je to mala ružičasta beba koja je ležala razgoljena u inkubatoru, ništa uznemirujuće, naprotiv predivno. Pričali smo o tome koliko su isti oboje, Stefan i Andrej, koliko mnogo liče jedan na drugog. Kasnije tog dana ustala sam na noge i prvo što sam uradila bilo je da posetim svoju bebu. Ništa vas ne može pripremiti za taj čin, za to prvo iskustvo kada uđete u neonatalnu intenzivnu negu. Svetla i uočljivo sterilna prostorija, naređena inkubatorima, koji su naizgled prazni ali na drugi pogled već primećujete da nisu. Umirujuću tišinu iznenada i u redovnim intervalima prekidaju zvuci opreme. Doktori i sestre gledaju svoj posao, a jedna od sestara vas čeka da vam pokaže mesto gde je vaša beba.

Teško je opisati taj trenutak. Niko i ništa vas ne može pripremiti za to prvo viđenje. Emocije radosti pomešane tugom, strahom, neizvesnošću i mnogo upitnika. Teško je pronaći reči da se izuste, a kada ih čujete to nije vaš prepoznatljiv glas. Kao da je u pitanju nečiji tuđi glas, kao da se sve to dešava nekom drugom, kao scena iz filma. Ponestaje vam snage u rukama i nogama i tražite mesto da sednete. Sa nasmejanim licem sestra izgovara pozitivne i smirujuće informacije.

Naš mali heroj

Moj Andrej je bio toliko mali i nežan i mirno je spavao u svom inkubatoru. Imao je jednu cevčicu na ruci za infuziju koju je primao i jednu manžetnu na nozi za merenje koncentracije kiseonka u krvi. Ništa drugo zabrinjavajuće. Pliće disanje, sasvim očekivano za prevremeno rođene bebe, normalizovalo se za 2-3 dana. Terapija koju je primao preko infuzije je bila isključena kada je završila i to je bilo to. Ostalo je samo da se naš mali heroj počne hraniti kako bi dobio na težini, da nadoknadi onaj izgubljeni deo gestacijskog razvoja.

Tim koj uliva spokoj i optimizam

Stručni tim „Adžibadem Sistine“, svi doktori-specijalisti, medicinske sestre i čitava organizacija i divni uslovi u ovoj privatnoj bolnici ulivali su nam spokoj i optimizam, sve više iz dana u dana. Ne postoje reči zahvalnosti i pohvale koje bi dovoljno izrazili naše neizmerno zadovoljstvo i sreću što smo izabrali Sistinu kao ustanovu gde se brinemo o našem porodičnom zdravlju. Ne mogu da imenujem nikoga naosob, smatram da to ne bi bilo fer i zato jedno ogromno BRAVO i HVALA čitavom timu sa neonatalne intenzivne nege, Neonatologije, Pedijatrije i Ginekologije i akušerstva.

14 dana na intenzivnoj nezi, a zatim vreme za negu kod kuće

Bez nikakvih komplikacija i bez nikakvih dopunskih mera, osim onih standardnih za prevremeno rođenu decu, nisu bile potrebne. Prestoj Andreja u bolnici je trajao 14 dana, od kojih je 2 namenjeno adaptaciji van inkubatora na spoljne uslove, pa smo 30. decembra doneli našeg novog člana porodice kući. Pošto je bio veoma mala i još uvek krhka beba, bila je neophodna ogromna briga, nega i pažnja posebno tog napornog prvog meseca, ali je vredelo. Vredela je svaka neprospavana noć i svaki dan koji može biti težak i fizički i psihički. I kada su vam u mislima pomešani i radost i tuga i kada sumnjte u svaki svoj postupak i kada vam pogled ide ka vratima sa željom da se vratite nazad u bolnicu i kada ste zaspali na pola sata pa se budite izbezumljeni sa iracionalnim strahom i u panici da nešto nije u redu. I kada se javljate telefonom na Neonato i tražite savete za svaku sitnicu.

Godinu dana kasnije

Već se približava Andrejev prvi rođendan. To je sve što jedna majka može poželeti. Veseo i razigran, uvek aktivan i radoznao za svet oko njega. Bata Stefan je njegov najveći drug i član porodice za koga ima najveće interesovanje. Borba za igračke i pažnju nikada ne prestaje. Dom nam je uvek ispunjen vikom i razbacanim igračkama, ali to je mesto gde mi gradimo najlepše spomene.

Česte kontrole i digitalna vaga koja ja škrta u pokazivanju napretka vašeg malog borca, ali…

Znaćete za umor, kao što nikada pre niste znali i dani će vam se ponavljati kao da je svaki od njih isti. Biće vam ispunjeni hranenjem, podrigavanjem i bljuckanjem, menajnjem pelena, grčevima i plakanjem. Plakanjem sa i bez ikakvog razloga. Kratkim dremanjem i lišeni sana nedeljama i mesecima. Kontrolni pregledi i ona digitalna vaga koja škrto prikazuje napredak vašeg malog borca. Sve to može izgledati kao beskonačan ciklus. Ali, ne zaboravite…

Postoji poslednji put za sve. Doći će dan kada ćete vi nahranite vašu bebu za poslednju put. Poslednji put ćete ga zaspati u rukama, poslednji put se vratiti u njegovu sobu da bi ga uspali 10-ti put te noći. Poslednji put kada ćete mu promeniti pelenu i raditi gu-gu „remikse“ samo da bi čuli ono zarazno kikotanje vaše bebe. Poslednji put kada posegnete za tuđom pomoći zato što znate da ste vi kao majka najstručniji čovek. Stvar je u tome što nećete znati da je poslednji put. Sve dok sledeći put ne izostane. Čak i tada, trebaće vam vremena da shvatite.

Dok živite ove dane, setite se da su izbrojani i da će se kad-tad završiti, pa ćete onda čežnuti za njima. Čežnućete za još jednim poslednjim putem.

Ti si snažna, ti možeš, ti ćeš proći ovim putem i tvoja prevremeno rođena beba će izrasti u jednu zdravu i divnu osobu na koju ćeš biti ponosna i o kojoj ćeš neretko znati da kažeš: „Pogledaj ga sada, a kad se rodio imao je samo 1.720 grama“.
– Marija