Moja priča o majčinstvu

Svaka priča je različita, ali iza svake, bez isključka stoji velika ljubav, posvećenost i podrška.

Novinarka Branka Kostić Marković, je prepoznatljiv lik u makedonskom medijumskom prostoru kad je u pitanju kultura, i svojevidan je sinonim za televizijsko negovanje pravih muzičkih vrednosti. Ona dvadeset godina radi kao muzički urednik na TV Telmi, i magistar je muzičkih nauka. Kaže da je od svih stepenica u muzičkom obrazovanju (započeto na uzrastu od šest godina), još ostalo da odbarni doktorsku disertaciju, koja je odlagana zbog važnijih životnih događanja.

To je moglo da čeka no ne i Marko, zato što baša tada, pre četri godine, njemu je došlo vreme da se rodi (smeje se). Njena životna priča za mnoge bi bila nemoguća, ali kad je ljubav u pitanju, ni generaciski jaz niti različita državljanstva, ni furiozan tempo na poslu supružnicima u dve različite države nije mogao da naruši uzajamnu harmoniju, koja traje, bezmalo trideset godina, od kojih deset u zvaničnom braku.

Želela sam da postanem majaka

Nikad se naročito nisu opterećivali pitanjem o proširenju porodice, niti im je bilo ko vršio pritisak, što ne znači da nisu priželjkivali.

Karijere su im išle uzlaznom putanjom, njemu kao profesoru, klavijaturisti, kompozitoru i producentu (u tom periodu stvara više htova za poznate izvođače na makedonskoj zabavnoj sceni, poput Tošeta, Karoline, Bibe, Đoka Tanevskog (kompletan je autor himne UNICEF-a), a njoj na poslu u Telmi, kao muzičkom uredniku i autoru i voditelju emisije „Muzika“. Takođe, Branka u međuremenu prihvata ponudu da na novootvorenom štipskom Univrezitetu predaje etnomuzikologiju, i tako oboje upadaju u mašinu svakodnevnost koja ih nezadrživo, godinama nosi.

Želela sam da postanem majka, naročito 2006 godine kad je moja sestra rodila Borisa. Svaki slobodan trenutaka sam posvećivala njemu, a on je i danas  moja velika ljubav. Očekivala sam da će se i moje dete pojaviti spontano. No godine su prolazile, a ja sam u jednom momentu, posle tri godine napornog paralelnog rada u Skoplju i Štipu, osetila ne samo da sam fizički iscrpljena već sam se sa poteškoćom nosila sa svojim psihološkim bremenom. Bila sam naučena na kvalitetno obrazovanje, na visoke kriterijume, a sada kad sam trebala to isto da prenesem studentima, od mene se tražilo da pravim kompromise. U trci za što većim brojem studenata i adaptaciji na kredit-transfer obrazovni sistem namenjen svima, a ne za najbolje, padali su i standardi. Ja sam note učila šest godina, a sada se dopušatalo da se to radi na akademskom nivou. Koreografi su se poistovećivali sa koreolozima, a igrači sa teoretičarima. To me je frustriralo i dala sam otkaz, no nervoza je uzela svoj danak. Rekla sam Mladenu da osećam da nešto nije u redu, da mi je imunitet opao, da nije loše da pođem kod lekara. A, konačno je došlo i vreme da trci sa vremenom kažem stop i ozbljno se posvetim proširenju porodice. Tako sam i uradila, a običan genikološki pregled kod doktora Slbodana Lazarevskog pretvorio se u „ne toliko običan“.

Nikad do tog pregleda nije se suočila sa nekim ozbiljnijim ginekološkim problemom, no ovoga puta, na pap testu rezultat je glasio HPV-Cin 3. Hitno je bila zakazana biopsija i ona je pokazala „kancer insitu“, koji je doktor Lazarevski otstranio laserskom konizacijom. Njegova stručnost i precizno odstranjivanje minimalnog dela grlića materice, Branki je ostavio delić nade da može da postane majka.

[widgetkit id=57]

Dobila sam Marka u svojoj materici baš na moj rođendan. Taj embriončić, danas četvorogodišnj dečačić je moj najlepši rođendanski poklon.

Moja priča o majčinstvu, iako složena i puna izazova, stresnih momenata i strahova, u osnovi je lepa i i srećna. Poznajem žene kod kojih je bitka trajala i desetak godina, tako što bi bio greh da se žalim. Kod mene se sve dogodilo veoma brzo.“