fbpx

Hvala vam što ste mi produžili život

25.10.2017

Moja priča je počela slučajnim susretom sa mojim prijateljem, koji je doktor. Kada me je video, istog trena je od mene zatražio da uradim ispitivanja. Sećam se da mi je rekao da imam čudnu boju lica i da se moram pregledati. Ja sam se i prethodno osećao istošteno, primetio sam promene u boji urine, ali sam se tešio da nije ništa strašno i da će proći. Nakon susreta sa prijateljom, ipak sam rešio da odem lekaru. Kada sam dobio rezultate usledio je šok, postavili su mi dijagnozu tumor na pankreasu. Kada sam prvi put saznao dijagnozu sve mi je bilo kao u magli, nisam bio svestan. Pre toga, kad god bih čuo za nekoga da ima tumor, uvek sam pomišljao „s njim je zavšeno“. Kad sam se ja našao u istoj situaciji, nije bilo sve zavšeno, dobio sam neverovatnu snagu da se borim zato što sam voleo život i hteo sam da živim. I pored toga što su mi rekli da su šanse da preživim veoma male. Jednostavno, doktori su dizali ruke od mene i pričali su mi da sa ovom dijagnozom, moje šanse da preživim su manje od 1 procenata.

Na moju sreću, izabrao sam kliničku bolnicu „Adžibadem Sistina”

Sledeći korak je bio da izaberem bolnicu. Sa porodicom smo razgledali sve opcije, za više bolnica u čitavom regionu. Na kraju, moja odluka je bila da lečenje produžim u Kliničkoj bolnici „Adžibadem Sistina”. Primio me je d-r Toni Josifovski, uradio mi je dodatna ispitivanja i zbog ozbiljnosti stanja nakon dva dana bio sam u operacionoj hali gde se d-r Josifovski borio za moj život. Nakon 13 dana u bolnici, d-r Josifovski mi je saopštio da se mora uraditi još jedna operacija.

Nakon druge operacije počeo sam da se osećam bolje

Verovao sam mu celim srcem da će me spasti, što se na kraju i dogodilo. Prilikom operacija odstranjeni su mi delovi pankreasa, želuca i dvanaestopalačnog creca, a kompletno je uklonjena i žučna kesa. Nakon druge operacije počeo sam da se osećam kao nov čovek. Nakon bolničkog prestoja, produžilo je moje kućno lečenje. Svakoga dana sam sebi davao motiv i snagu, te sam polako uspeo da se izdignem. Drastično sam promenio način života.

Ponovo se radujem životu i slavim ga

U čitavoj ovoj priči postoji još jedan lik kome sam posebno zahvalan, a to je sestra Saška Lenc. Zahvaljujem joj na kompletnoj podršci u toku celog mog lečenja. Šta god da mi je bilo potrebno, ona je uvek nalazila vreme za mene. Čitav personal je imao jedan poseban odnos prema meni. Bodrili su me, pazili na mene, jednostavno su bili kompletno posvećeni. Nisam znao kako da zahvalim celom personalu u Kliničkoj bolnici „Adžibadem Sistina”, koji su glavni „krivci“ što se ja ponovo radujem i smejem se, jer sada imam sve u životu. Imam porodicu, imam decu, unuke i pre svega zdravlje.

Moja borba je vredela

Ja danas živim svoj drugi život. Dokaz za to je i jedna simbolika. Prva operacija mi je uradžena 11. Maja. Druga operacija je bila 25. Maja, na dan mog rođendana. Dan kada sam se ja ponovo rodio, ali i kad se rodila jeda drugačija osoba, koja želi da živi do zadnjeg daha, osoba koja zna šta želi čitavim svojim bićem. Pazim kako se hranim i svakodnevno pešačim po 10 kilometara. Mogu da kažem da se nikada nisam osećao bolje. Postao sam pozitivna osoba. Razmišljajući sa ove distance i prisećajući se na čitavo moje putešestvije, na sve ono kroz koje sam prošao, mogu samo da kažem da je vredelo. Zato je moj savet svima koji su se našli ili su u istoj ili sličnoj situaciji je – volite sebe i borite se pošto uvek postoji šansa za svakoga.

D-r Josifovski je moj heroj

O veličini d-r Josifovskog, nemam reči s kojima bih je opisao. Taj čovek ima posebno mesto u mom životu. Njegova stručnost, znanje, i pre svega čovečnost su razlog što sam ja danas još živ. Zahvaljujem mu što mi je poklonio život i što je postigao nemoguće. Izveo je pravo čudo i presrećan sam što sam učinio pravi izbor.

Borio sam se kao lav, nisam se predavao ovoj bolesti. Jednostavno, hteo sam da živim. Na moju sreću, iza mene je stajao tim profesionalaca na čelu sa d-r Tonijem Josifovskim. Hvala im na svemu, jer sa samo jednim procentom šansi za preživljavanje, tri godina kasnije ja im pišem ovo pismo.

S poštivanjem,
Menduh Mula Ademi